Delo

УСРЕД АДРИЈЕ 9 запреке чиниле ништаве и незнатне, једино кад би му се мисли бавиле Минком лецнуо би се и поћутио како га њезине велике тамне очи заклињу и моле да је не остави. Иван би на то, загрејан читавом* душом Минке, на час попустио и сав се пренио у слатко снатрење среће и будућности са својом миљеницом, ну нетом што би тај осјећај попустио, свладао би га као фатум стари наслијеђени занос за далеким путом по страном свијету и за зарадом. Заман су му се отац и мајка трудили, да му тај наум избију из главе, није им успјело. Шијор Марко говорио би сину Ивану: — Није потрибе, синко, да идеш тамокарце у Америку, цако ти је стеко доста битка, небој се нећеш остат гладан, имаћеш до смрти што грист и зуљат, није ти потрибе, синко. — Ако имамо цако, нек имамо штогод још више. Никад није доста, цако — говорио Иван попут каког одраслог преискусаног човјека. — Сине мој, јединче мој, не остави нас. Кад ти одеш, нећу ја више моћ склопит ока ни по дану ни по ноћи — јадиковала мајка, — Навикнићеш се, мома? — А онда, сине мој, онда ? — Што мома? — А онда.— зар ти није жао Минке? — Минка је моја, моја за увиек, она је мени суђена... прије него пођем, вјерићемо се. И што су се дани Иванова одласка више примицали, то је све тмурније постајало чело шијора Марка, све печалнија душа шијоре Стане, а млада дјевојка Минка бјеше премрла и занијемила. Вијест, да ће Иван у Америку, пала је fia њезину душу као задњи срдити вал на жртву мора. Њезин отац и мајка, Перо и Домина Златанић, бјеху се подали врло сјетним и тешким мислима, гледајући гдје им јединица вене... Шијор Перо и шијора Домина тражили су све више пригоду да се озбиљно поразговоре са шијором Марком и шијором Станом Рашковић. Ну занимиво је, кад би дошли до тога суђеног сусрета пред црквом, или на обали, да би се ибоје Златанића постидјели и не умјелн прозборити ни бијеле. — Шијор Марко? — запенгао би шијор Перо. — Шијор? — одазвао би се позорно шијор Марко. — Оно... шијор? — Шта, шијор? — Оно... оно... — и мислећи са болом на своју јединицу,