Delo

16 Д Е Л О трепавице у вис... Иван поћути њезин поглед иа себи и у души^ сав задрхта, премре, а онда сабере сву снагу и пође јој у сусрет... И час бијаху прстени вјереницима измјењени и они обоје изађу, загрљени у сребрену мјесечасту ноћ... Гости се разиђу у тили час, више некуд престрављени, него ли добре воље. Било им је, као да их је неко невидиви, силни и тамни оплео нагло прејаким бичем и изјурио ван... Сљедеће поноћи укрцала се је једна друпа острвљана за Калифорнију, да пође у златне руднике, а у тој групи налазио се и Иван, праћен родитељима и својом вјереницом Минком. Кад је Иван узлазио на пароброд, стала му је дјевојка на пут и загрлила га болном страшћу: — И ма био иза девет мора, ја ћу заклет мора да те врате, зајеца она очајно у ноћ давећи се сузама и тресући се у читавом тијелу. Иван се сав превије око ње, страсно јој изљуби блиједа лица, чело и косу, а онда се тргне и узлети на кров пароброда. Пароброд је већ давно био уминио иза горске косе и изгубио се по мјесечини у неизмјерје свесилне пучине а дјевојка је још са кућног прага буљила низ море у даљину болна, луда и сва изгубљена... (Свршиће се) Јосип Косор.