Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 437 стут нешто испречи пред оком, па га дуго времена, у каквом послу или у ватреном разговору, не опажаш, а међутим, очигледно се једиш и скоро се мучиш, и једва једаред се сетиш да уклониш тај непотребни предмет, често врло ништаван и смешан, тек макар какву ствар, која је заборављена не на свом месту, ма;раму која је пала на патос, књигу која није спремљена у орман, и друго, и друго. Напослетку, Иван Фјодоровић, у врло рђавом и јетком стању духа, стиже до родитељске куће, и наједаред, ■од прилике на једно петнаест корака од авлијских врата, погледавши на капију, на један мах се досети, шта га је то тако му■чило и узнемиривало. На клупи код капије седео је и освежавао се вечерњом хладовином лакај Смердјаков, а Иван Фјодоровић, тек што га опази, разумеде да је и у његовој души седео лакај Смердјаков, и да ■ето баш тога човека и не може да поднесе његова душа. Све му •се наједаред расветли и постаде јасно. Још малочас, од причања Аљошиног о његовом састанку са Смердјаковим, нешто мрачно и непријатно наједаред као да му се забоде у срце и изазва у њему, у истом тренутку, пакост као одговор. За тим, за време разговора, он на неко време заборави на Смердјакова, али овај му ипак остаде у души, и тек што се Иван Фјодоровић растаде са Аљошом и пође сам кући, кад се наједаред заборављено осећање опет наједаред брзо поче указивати. „Ама зар мене збиља тај ништавни неваљалац може у толикој мери узнемиривати!“ помисли он са неиздржљивом љутитошћу. Ствар је била у томе, што је Иван Фјодор’овић збиља’ врло омрзао тога човека у последње време, а нарочито последњих дана. Он чак поче и сам да опажа ту скоро мржњу према томе створењу, која биваше све већа. Можда се процес мржње био тако заоштрио баш стога, што је у почетку, кад Иван Фјодоровић тек што беше дошао код нас, било нешто сасвим друго. Тада Иван Фјодоровић осети према Смердјакову наједаред некакво нарочито саучешће, нађе да је он врло оригиналан. Сам га беше навикао да се с њиме разговора, али се увек чудио некој неразложности, или, боље рећи, неком немиру његовога ума, и није разумевао шта ли би то могло тако стално узнемиривати „тог посматрача“. Они су говорили и о филозофским питањима, и чак о том, зашто је сијала светлост првога дана, кад су сунце, месец и звезде били створени тек четвртог дана, и како то треба разумети; алн Иван Фјодоровић се ускоро увери да ту ствар није у сунцу, ме-