Delo

438 Д Е Л О сецу и звездама; да су сунце, месец и звезде, истина, врло занимљива ствар, али за Смердјакова потпуно равнодушна, и да њему треба сасвим нешто друго. Било како мудраго, али се кодСмердјакова, у сваком случају, поче показивати безгранично самољубље и притом самољубље увређено. Ивану Фјодоровићу се то нимало не допаде. Од тога се и поче његова одвратност према Смердјакову. Доцније се почеше у кући нереди, појави се Грушењка, почеше се они скандали са братом Димитријем, појавише се разне тешкоће. Они су се разговарали и о том, али премда се Смердјаков о том разговарао свагда са великим узбуђењем, ипак се никако није могло дознати шта он сам ту жели. Човек се чак могао чудити нелогичности и нереду неких његових жеља, које су и нехотице избијале на површину, и које су свагда биле подједнако нејасне. Смердјаков је непрестано испиткивао, задавао некаква обилазна, очевидно нарочито измишљена питања, али зашто — то није објашњавао, и обично би, у најватренијем тренутку својих сопствених питања, наједаред ућутао, или би прелазио сасвим на друго што. Али главно, што је напослетку Ивана Фјодоровића коначно разједило и испунило га таквом одвратношћу — то беше некаква одвратна и нарочита фамилијарност, коју је Смердјаков почео јако исказивати према њему, и то — што даље, тим већма. Није то, да је он дозвољавао себи да буде неучтив, напротив, он је говорио свагда необично учтиво, али се међутим ствар тако окренула, да је Смердјаков очигледно почео сматрати себе, бог би га знао одкуд, да је он напослетку у нечем чисто као солидаран са Иваном Фјодоровићем; говорио је увек таквим тоном, као да је међу њима двојицом било већ нешто уговорено и бајаги потајно; нешто некад са обе стране изговорено, само њима двојици познато, а о чему други смртни, који гамижу око њих, ни појма немају. Но Иван Фјодоровић и ту дуго не схваташе тај прави узрок своје све веће одвратности, и напослетку му, тек у последње време, пође за руком да се досети у чему је ствар. Са гадљивим и љутитим осећањем он сад хтеде проћи ћутећки на авлијску капијицу, и не гледајући на Смердјакова, али Смердјаков устаде са клупе, и, већ по том једном покрету, Иван Фјодоровић се у једном тренутку досети да овај жели да се са њим о нечем нарочитом разговара. Иван Фјодоровић погледа на њега и стаде, и то, што је он наједаред тако стао и није прошзо даље као што је то још пре једног тренутка желео, така