Delo

Књига 70. CbfcCKA 1. Д Е Л О ЈАНУАР 1914 ГОДИ НЕ УСРЕД АДРИЈЕ Куће им стојаху једна уз другу гледајућ окнима топло и са пуно наде на вјечно узрујану пучину, док су нека окна с леђа била окренута према сањарском тамно замишљеном гају чемлреса. Поврх кућа читавог мјеста успињала се гора, мјестимице тешка, громадна, пријетећке, мјестимице отварајућ благо груди својих топлих сунчаних увала, које су мамиле на пропланке, литице, стрмине и све више на врлети и урвине, гдје се је дјеци често причињало у часу, док би западњи образ блијештио поливеном крви и распараном гримизом, као да је ту упријестољено златно пламтеће огњиште сунца. У мах подно кућа стерала се обала посута пјеском и шљунком, а подаље ван вароши стрмиле су пећине, вјечно изгризане сланим, масним морем, и у часу југовине или буре роптило је море необично, дивље, муклим стравичним гласовима празвјери у њиховим шупљинама. А по уре далеко барком од острва, стојало је усред мора самотно острво које је строго, величајно у неком кипећем заносу дизало се посред мора пркосећ његовим, црним понорима снагом свога устроја и лебдећим, у етер благо завијеним вршцима... Самотно острво чинило се вазда као мјесто чежња на којем се душе живих и мртвих у слаткој самоћи заморене од лета, буре, сунца и мора одмарају. То је био по прилици свијет дјетињства Ивана Рашковића и Мине (Домине) Златанић. Ту су расли и одрасли њихови родитељи, ту су расли и одрасли они, ту на златном пјеску, на пећини уз галеба, у врту уз лозу и рогач, на планини уз смиље и кадуљу, уз бор и смреку а нада све на модром валу, на гордим прсима мора, које им је постојано шумило у ухо пјесму сладогорку постанка и умирања... l*