Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 277 зажелимо да увидимо, па he рај одмах настати у свој лепоти својој, и ми ћемо се загрлити и заплакати... Ја хтедох још да наставим, али не могох, једва сам дисао, беше ми тако слатко, тако младићски, а у срцу таква срећа, какве .никад свога века нисам осећао. — Све је то паметно и богобојазно, — вели мој противник, — и у сваком случају, ви сте један оригиналан човек. — Смејте се, — говорим му ја, а смејем се и ја њему, али после ћете и сами ово похвалити. — Па ја сам,"'— вели он, — ево одмах готов да то похвалим, извол’те, ја ћу вам пружити руку, јер сте ви канда збиља искрен човек. — Не, — рекох, — сад не треба, него после, кад постанем бољи и заслужим ваше поштовање, тада ми пружите руку, добро ћете учинити. Вратисмо се кући. Мој секундант целим путем псује, а ја га љубим. Одмах чуше то сви моји другови, скупише се да ме суде тога истога дана. „Он је осрамотио официрски мундир, — веле они, — нека поднесе оставку“. Јавише се неки, који су ме бранили : „Па он је, — веле, — ипак издржао противников метак!“ — Да, али се уплашио од других метака, и код баријере је молио за опроштај. — Ама да се је он бојао метака, — он би најпре испалио из свога пиштоља, пре него што би молио за опроштај, а он га је још пуног у шуму бацио... Не, ту се нешто друго десило, оригинално. Слушам ја шта они говоре, весело их посматрам. — Драги моји, — велим ја њима, — пријатељи и другови, немојте се бринути за моју оставку на официрски чин, јер сам ја то већ учинио. Ја сам је поднео још јутрос у канцеларији, и кад добијем оставку, одмах ћу у манастир поћи, — зато оставку и подносим. Тек што ја то рекох, громко се насмејаше сви до једног: „Па што то ниси одмах казао! Но, сад је све јасно — монаху судити не можемо". Смеју се, никако да престану, али не подсмевачки, него се некако умиљато смеју, весело; заволели ме сви наједаред, чак и они који су ме најжеће оптуживали. И после, делог тог месеца, док ми се није одобрила оставка, скоро су ме на рукама носили: „Ах ти, монаше наш!“, говоре ми. И сваки Јчи каже понеку умиљату реч, почели ме одговарати, па чак и