Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 293 иови друштва, живите од туђег рада, бестидни просјаци". А међу тим, колико је много у монаштву смирених и кротких, жељних •самоће и пламене молитве у тишини. На те се мање указује, њих чак никако и не спомињу, а колико ли би се задивили, кад бих им казао да ће од ових кротких и жедних усамљене молитве можда још једаред доћи спасење земље руске. Јер су они ваистину ■спремљени у тишини „за дан и час, за месец и годину“. Духовни облик Христов чувају за сад у својој усамљености дивно и неискварено, у чистоћи истине Божје, од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини светској. Та је мисао велика. Од истока ће та звезда засијати. Тако мислим о монаху, па зар лажно, зар охоло? Погледајте код световњака и у свем свету који се преуздиже над про•стим народом Божјим, — погледајте, па реците: зар се није искварио лик Божји и правда његова? Они имају науку, а у науци је само оно, што је подвргнуто чулима. А духовни свет, виша половина бића човечанског, одбачена је са неким триум■фом, чак са мржњом. Прогласио свет слободу, нарочито у последње време, па шта видимо у тој слободи њиховој: једино само ропство и самоубиство! Јер свет каже: „Пошто ти, човече, имаш потребе, ти треба и да их задовољаваш, јер ти имаш таква иста права, као и најзнатнији и најбогатији људи. Не бој се да задовољаваш своје потребе, него их чак још умножавај“, — то је, ето, данашње учење световњачко. И у том они виде слободу. Па шта произлази из тог права на умножавање потреба? Код богатих усамљеност и духовно самоубиство, а код сиротних — завист и убиство, јер права су им дата, али средства, да се засите те потребе, још им нису указана. Уверавају да се свет, што даље идемо, све већма сједињује и слаже у братску заједницу, тиме што скраћује растојања, што кроз ваздух саопштава своје мисли На жалост, не верујте таквом •сједињењу људском. Схватајући слободу као умножавање и брзо засићавање потреба, људи сакате и кваре природу своју, јер стварају у себи много бесмислених и глупих жеља, навика и најглупљих измишљотина. Живе само ради међусобне зависти, ради угађања телу и охолости. Имати ручкове, прошетње, екипаже, господске рангове и робове-служитеље — то се данас сматра већ за такву неопходну потребу, да због ње жртвују и сам