Delo

РУСКА ПОЛИТИКА на истоку и бугарска шизма 299 стране Порте и западних Сила. Што се тиче Порте, достојно је напомене да, предајући ферман Бугарима. она је наведена да призна онај исти принцип народности који је до сада марљиво искључивала из елемената који састављају њену унутрашњу организацију. Она усваја данас исказивање народних жеља као основицу за расподелу између Словена и Грка. У главноме допуштено је сматрати исход који је питање узело као срећно крунисање пет година напора с наше стране".1 Важност грчко-бугарске размирице са политичкога гледи шта и прави значај фермана још су измицали суду петроградскога кабинета-. Овај последњи још је налазио да је питање чисто локалнога реда и према томе сасвим се ослањао на иницијативу и увиђавност амбасадора. На телеграме које му је упућивао Игњатијев да би јавио блиску солуцију размирице, кнез Горчаков одговорио му је честитајући му: „Довођење у ред тога незгодног питања, и које не би сломило везе бугарске заједнице са екуменским патријархатом, напомињао је, било би велико олакшање у коме бисте ви били у праву тражити најширега удела“, Оптимистичка оцена дипломата, који су изгледали као да се надају да ће ферман послужити као полазна тачка нове ере измирења и мира, намењене да искупи у заједнички сноп хришћанске елементе отоманске царевине3, није се могла остварити. Упоређен са пројектом који је израдила мешовита комисија, тај акт садржавао је у себи четири нове тачке у корист Бугара. Прелазећи преко детаља, да забележимо што је у њему најважније: 1-во духовна веза између егзархата и Велике Цркве, на коју је г. Григорије особито полагао, толико је била смањена да је постала готово илузорном, и 2-го територијална област егзархата била је тако рећи неограничена због принципа да је добровољни пристанак двеју трећина становништва једнога места био довољан да се оно прида новој Цркви. Акт смишљен у таком духу за цело није могао рачунати на пристанак патријарха онако прожета осећањем својих дужности и свога достојанства какав је био Григорије VI. Вест му је стигла док је био болестан и чувао собу. Физичкоме болу придружила се морална клонулост у коју га је бацила та вест. „Он успе да га уведу к њему, Немајући снаге да разговара о. 1 Ђен. Игњатијев кнезу Горчакову, 3—15 и 10—12 марта 1870, № 60 н 63' 2 Кнез Горчаков ђенералу Игњатнјеву, 2—14 марта 1870. 3 Телеграм ђенерала Игњатијева. Пера, 10—22 марта 1870. № 63.