Delo

338 Д Е Л О том, она била и сувише досадна. Куд и камо је било занимљивије гледати онај сандук с плочама како се плоче стално крећу, нагињу, дрхте, као да играју, и слушати оне патуљке како се вешто обмањују. Једино сам овде желео да дознам куд се девају ти цели костури. Са стране код ове фијоке не беше стакла, као код пређашњих. Зато сам помишљао да испод ове фијоке мора бити још једна или још и две. И није ми требало много тражења, па да нађем нову малу челичну полугу, и да помоћу ње, као мало пре, отворим и трећу фијоку. „Тргох се. Тек што се капак поче спуштати, из фијоке јасно допре тако језовита шкрипа, да сам се сав стресао. Напрегох вид да што боље разазнам од чега то долази. Унутрашњост сва беше омотана црвеним одсјајем и прожета тешко провидном црвеном паром. Ипак сам после дужег напрезања успео да продрем унутра, и сагледах у непрекидном низу, докле је око могло допрети, редове бургија. Каквих вам ту није било: малих и великих; са врховима шиљатим као у игле, и широким као у сврдлова; врло кратких и врло дугачких. Све су биле усамљене и поређане у правилном реду, на извесном удаљењу једна од друге, и све су се окретале: која брже, која лакше; неке са сталним застајкивањем; док су се друге тако брзо обртале да им се облик није могао ни распознати. Немојте мислити да је шкрипа била јака, не, нанротив, она је била слаба, врло слаба, али тако разноврсна, тако пискава, час уједначена, час испрекидана, да ми се коса од језе дизала у вис. За шта ли ове страшне направе служе? — запитах се гласно и напрегох што више очи. И није ми требало дуго, па да продрем још дубље кроз црвену маглу и сагледам сав њихов грозан рад. „Ох, то беше најстрашније!" — проговори промуклим гласом наш пријатељ, затресе главом, сав се стресе, и не отварајући очи тихо настави: „— Лепа црвена пара, знате ли од чега је била? Од крви... крви... и свуда је капала и цурила крв, и свуда је лежала крв — крв патуљака! „Паклена слика!“ — отегнутим уздрхталим гласом рече пријатељ и покри очи рукама. „— На другој страни од бургија гмизали су патуљци. Дакле, они костури, што су онако нагло нестајали у горњој фијоци, овде су се појављивали као мали меснати човечуљци. И неки се смејали, неки нешто озбиљно објашњавали; на понеким ме-