Delo

344 Д Е Л 0 раскинуо је кошуљу на широким, косматим грудима и боно понављао: — Страх ме је... страх ме је... Тада се одједном загледа у врата, на која је мало пре показивао да га чека смрт; у његовим очима јавља се осмех и бола и радости и очајања и лагано се шири по лицу онакаженом ужасом, док његове пребледеле усне шапћу испрекидано: — Он је! — и нагиње се главом напред, да је ближи вратима, и говори радосним гласом: — Место смрти, долази он — мој бели прамен! — и, дршћући, иреморен говором и осећајима, које је свим силама задржавао да не избију, пада полако на узглавник и заклапа преморене очи насмејана лица. М. Вукасовић.