Delo

358 Д Е Л О 4. Дијего. Жаљења је вредан Онај ко са снагом живот губи, бедан, И кад људи рода племенита знају Да их љага чека на живота крају! Ја, што добит’ тол’ко славе могох знати„ Ја, мишицу чију свуд победа прати, Благодарећ’ данас годинама својим, Да увреду иримам и побеђен стојим ! Што не мога бигка ни заседа икад, Арагон, Гренада што не мога никад, Завидљивци моји, душмана вам много, Граф на вашем двору учинит’ је мог’о, Завидљив на избор што на мене паде, С надмоћношћу што му старост моја даде. Сире, коса, седа под оружјем сада, Крв, готова вазда да ради вас пада, Рука с које целу војску ужас коси Гробници би сишла, а срамоту носи, Да ја нисам им'о сина каквог ваља, Достојна и земље, достојног свог краља. Он ми миш’цу даде и он графа уби; Вратио је част ми — срамота се губи. Не треба ли храброст ни срце у груди, Освећени удар треба л’ да се суди, Нека мене само кобне казне згоде. Када рука клону, нек и глава оде! Био злочин ил’ не то о чем с’ равнамо, Ја сам глава, сире, он је рука само. Освету Химена ако тражи себи, Да сам ја то мог’о, он чинио не би. Жртвујте ту главу с којом се смрт дружи, А чувајте руку што ће да вам служи. Ви Химену крвљу задовољ’те мојом, Задовољан, миран бићу судбом својом; Ја роптањем не бих одлуку вам дирн’о, Са опраном чашћу умиро бих мирно. Д. Фернандо. Ова ствар је знатна, тешка да се дреши.