Delo

с и д 357 Ту крв што је собом бедеме вам крила, Ту крв што је тол’ке бојеве вам била, Ту крв што пролиту гнев мануо није Што да се за другог, место за вас, лије, Коју 6oj ниједан не победи, проли, — Њом Родриго земљу вашег двора поли. Ја отрчах тамо, бледа и без моћи, Ја га мртва нађох. ОпросТе немоћи, Сире; ова кобна прича глас ми узе; Друго ће вам рећи уздаси и сузе. Д. Фернандо. Буди храбра, кћери; отац ти је нест’о; Твој краљ ће ти одсад то узети место. Химена. За бедом сам, сире, велику част стекла. Мртва сам га нашла, к’о што сам вам рекла; И рад веће грозе — он више не диса У прашини крв му дужност ми исписа: Освета из крви запеваше гласно, Збораше кроз рану за гоњење страсно, С надом да, речена кроза моја уста Најправијем краљу, неће остат’ пуста. Немојте под владом својом трпет’, сире, Да на ваше очи таква се зла шире; Некажњено оне што највише вреде Да удари дрски ни мало не штеде; Један дрзак младић да им спомен каља, Њину славу има, крвљу им се ваља. А ратника ког вам отеше још мори На самоти жеља да се за вас бори. Мој отац је мртав, ја освету желим, Више рад вас но рад утехе ми велим. Смрт таквог човека вас мора да дира, Светите је краљу, крв се крвљу спира! Принес’те ту жртву не пожуди мојој, Него круни, слави и личности својој; И жртвујте, Сире, рад државе, сваког, Ког понесе гордост рад злочина таког. Д. Фернандо. Говор’те, Дијего.