Delo

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 363 оно наше младо доба пуно чежње и надања!... (ДршНући очекује његов загрљај). Дан ИЛ О (у почетку је са полузатвореним очима слушао њене речи и подавао им се и против своје воље. Слабо): Не,... МИ ВИШе НИСМО ШТО СМО били... (Извлачи своје руке из њезиних). Наталија (необуздано): Али ја нећу да знам за време, за препреке! Ја видим само нашу љубав пред нама. Четири године сам ја жудела за њом, савлађивала се, стрепила па ипак веровала. Бојала сам се да ћеш ме заборавити, али видим да је време слабо према нашим осећањима. Данило (узнемирено): Шта сада? Наталија (са дубоком жудњом): Хоћу да живим ! (Поново га грчевито ухвати за руке и ослони се на њега): А MOJ је ЖИВОТ СЗМО у нашој љубави... Данило (суморно): Не, у њој га не смеш тражити. Наталија: Али кад ја осећам да је он само у њој, кад знам да све моје жеље полазе само од ње! Данило, волиш ли ме? Зар је твоја љубав слабија од моје? Данило (извлачи лагано своје руке из њезиних. С тугом): Ја морам да имам обзира, ти ме разумеш. Мојим жељама је наметнута брана. Наталија (узбуђено, гласно): Сами је намећемо! Зашто бујни планински поток нема својих брана? Он је толико силан, избија из понора, хучи кроз гудуре, излива се преко поља ! Зашто ветрови хује и изнад најдивљих планина, а облаци и орлови утркују се по недогледним висинама? Све што је снажно и здрава не зна за бране. Само је човек роб, свој рођени роб!... (Kpaha пауза. Мирније): Зар ниси сам то толико пута говорио ? Ја нисам заборавна. Данило (посматрао ју је са чуђењем и дивљењем. При последњим њеним речима постаје замишљен и мрачан. Устајући): Кад бих ја био СЛОбодан... (Хода по соби). Наталија: Ја ништа не тражим од тебе. Хоћу само да будеш онај стари Данило, који сме да воли, и за кога љубав није загонетка и мучење. Данило (готово уплашено): Зар си зато дошла овамо? Наталија: Не, нисам... Тек кад сам видела да ме још увек волиш, онда сам осетила колико ми припадамо једно другоме. Данило (прекида је, брзо, тише): Престани, иде неко. (На левим вратима појављује се Зорка).