Delo

Књига 71. СвЕСКА 1 Д Е Л О АПРИЛ 1914 ГОДИНЕ КАКО СУ УМИРАЛИ ЈУНАЦИ I На пространим ширинама Овчег Поља, у пуковском биваку испод Дорфали, све је више стезала студен априлске вечери. Ми пригрнусмо брижљиво своје шињеле око себе, а посилни потстаче ватру и принесе нам чај. Официр ме љубазно понуди, осмехну се и поче обећану причу. „То је било једне страшне ноћи. Ниједна звезда није провирила кроз намрштено небо на окрвављену земљу. Пук је био у води до колена на самом бојишту; тек што је ноћ прекинула борбу. Било је тамно као у бурету. Водена површина, џиновски висови око нас и батаљони у смакнутом поретку ћутали су под једноставним мрким покровом. Једва се на три корака распознавао човек. Војници су се премештали с ноге на ногу и тражили по торбама мрвице и празилук, који су за време борбе ишчупали успут из бара, под којима су сахрањене баште оближњег села. Ретко се чула реч у глухој ноћи. Хладноћа је освајала и ћутање се зацари на испуцалим уснама гладних људи. Нагонски се осећало како наступа ноћ, коју ваља пребродити са пуно опрезности, да би се дочекало јутро за које се не зна шта коме носи. И у колико се више улазило у ноћ, било је све теже. У мислима се и нехотице јавише они, с којима се прошле ноћи вечерало, а који сада леже на дну Шемнице. „Часови се отегнуше као године. Дуга зимска ноћ свали нам се на душу свом својом грозотом. Изнурени, гладни, мокри и полусмрзли једва смо мицали ногама, које су се почеле кочити. Бар да је један гутљај коњака и мало ватре! Но о томе се може само сањати. А издржати се мора до краја. Ни поноћ није близу, а колико ли је тек до зоре? И тако у тим тешким l*