Đul-Marikina Prikažnja

107

Ђул - Марика заврши своју приказКњу тужним гласом, са сузом у оку. Ућута, п одмах узе каФтан. кушак... Јоште по једну лимонику, стринке. У зборење пројде ни време без пијење. Фала. ти, Севетке! Овај си је чашка за здравје на тебе и на твоји. Здрав си ! Да си жива, стринке! Да су ти, Севетке, здрави свп, да Бог да! Здрав си ! Дал ти Бог, аџи-Настасијо ! Здрав си, комшике! Да си жива, Кира-Тано! Захвалила сам домаћици на дочеку а Ђул-Марики на њеној прикажњи; опростила сам се са старим, добрим Нишликама; разишле смо се. А знам да смо се једним мислима бавиле по за дуго. И знам да је Ђул-Марика уздисала, идућн „дом® сама, за прошлим временом, за доба својега живота, кад је без витих крила летела под небо, и машала се звезда, месеца, сунца, за доба младости, кад је мислила да „што год лети, све се једе к , кад јој се Ниш чинио леп, леп, кад је у очевој градини крај ђерђева певала и сањала дивне снове.