Đul-Marikina Prikažnja

Ако се убаво обучем: ~заш’ га нема, да ме впдп! к Ако нана мп напраји нику убаву манџу 39 ја ппту: ~заш’ га нема, да ручка!“ Он да руча, аја пч: спта ћу сам к’да сп глеткам њега...® Ја њега гледашем, а он мене... Срамежљив беше, е Боже ! Срамежљпв. Доодеше, доодеше а пч мо не ктеја погледа. Гледа у мужи, у нану ми, овам’, онам’, а у мене пч. К’д у једаи празнпк, баш беше Велпгдан... Неје... Јес’, такој. Велпг-дан, он дошеја сас онпја тројицу, друсто му, а ја, како сваки пут, прпнесо да му предадем шпкерлеме п воду. Он узе а не ме погледа. Предадо му и каФу. Не ! Мука ми, мука! Ш’ћу? А бешем си, пантим како да је било Јучерке, у шалваре и фустан што мп он напраји, за Цветнице, к’да идо на Панталеј да се прпчестим. (Онаг ми је теј аљпне прајпја, а к’да се врну из цркву најдо дом’ пуну тепсију вруће мекике: пратија да ги изручам сас жене и девојчикп, за тој што сам се причестила). Ете у теј њнгове аљине била сам, па мп дојде мило да ме погледа и да види колико сам убава, а он...

39 Јело.

17