Đul-Marikina Prikažnja

39

белп лук. Па р;ако тој паниче носешем баш ја. Носешем га чак до Курлински поток, па како туј искашем да газим та спушти паниче на траву а узе, да прошћаваш, да подизам шалварке, а тике нана завикала ми : „Маријо, морп Маријо, Фрљп очп на куде овој големо дрво, (ете, како нпкакво дрво туј беше). Ја гу послуша, Фрљн очи; оно големо, зелено, манн се, а славејп не си мож’ да ги избројиш, па поју, а такво појање не бе’ никад чула. Свп поју, а један узеја та вије како кукавица. Мене ми за њег’ дојде мило, па како искам да га Фатим та да га од голем милоо’ турим у пазуке. Таман пружи руку, а он; ајт’ та у луг, и вије све жално и пожално. К’да видо што одлете, мене ме заболе у срце такој како да ми се ништо од пупак откиде, и узе у сан да римам 17 ... Туј си ме нана разбуди самнуло се. Кад каза на нану ми што сам снила, а њума мука, мука, салте у лице белеје... ЗнаЈем како да беше јучерке што збореше на онуја Таску Манпну; Неће ми бидне, мори Таске, добро. Поприка си је љутииа, лук мука, зелена трава једило, славеј-пиле мушко чедо... а, мори Таске, мори, стра’ ме за онај један ми гледац,

17 ) Једам.