Đul-Marikina Prikažnja

63

да су ни помрели, па мене оставили на овај свет самач’чку !... Па тике ми се учини дек овој неје нстпна, погледа у венчан фустан што виси на чивилак: в С'г ће си дојду да ме воду да ме венчају за Димитрија: ајде да се спраљам за дркву. (с Помисле и рппну, појдо накуде врата од сарачану, и а да отворпм врата, па тике ми се врну памет у главу. а у срце ми улезе опет жал, голем жал, ја се поклопи па на онај јестак, и узе да римам. До икиндију не турп у уста ич ништо. Завалија нана моли ме да ручам, кани ме —■ наФиле. Донесе ми пуну калајлију сутлију: јок, не мога. У слунце заод излего на мала врата у башчу. Туго! туго ! како ми па у башчу беше! У башчу ме Фати поголем жал, но у одају. А како јадну да ме не Фати, к’да ми мене туј искачеше пред очи Димитрије. Погледам ли у цвеће, у ошав, у осмалаци, у све ништо слузе ми појду. Куде сам год од меснице, и преко лето гледала по башчу, одејећи, седејећи и работејећи све сам за Димитрпја мислела. К’да сам гледала по сливе редом, мислела сам: »Да ли да му пратим од њи једну марамку ?® Ако за јабуке, такој; ако за крушке, такој; ако за праске, па такој. А к’да сам пак врзувала у кесе красну плов-