Đul-Marikina Prikažnja

62

Вог сачува: салте чекаш к’да Ве си муње, тресак... ууу!Ете такој беше у нас. Мене ми се јоште видеше нпкако глуво како око половин ноћ! Не гн има ћеменчеџпје како онпја трп днп; несу девојчпкп око мене како што бе’у ; салте татко оди по обор п прпчекује црнпч'чки мојп сватови. Прпчекује гп п ђојем се смеје, уводи ги у собу та ги се предаде ракпја, пшкерлеме и каФа, а онп узпмају не помпњајећп нп Ђошу ни сина му нп моје пусто венчање; јербо нана мп пспратила једну две старке чак на сокак, та како кога опазу што ће прп нас, такој му прпкажу по нпколпко усујле. Ники су, пак, безбели, знали што ће се Дпмитрпје венча сас девојче на Јована Кршено Чело, а не сас мене, ама свет: ћеФ му је да дојде, да впдп како смо, што прајпмо, знајеш, да овлајише. Ја пак не искачам. Легнула сам, онакој сас све шпветп, на један скалапен кплим, што требаШе да је у мојега Дпмитрија једнаг по моје венчање, барабар сас чепз ми, поклоппла сам се на јестак, што га навезо од како сам под нпшан, спремајећп га за Димитрија, па римам. Срце мп стојеше псто како обрано лојзе... 'а, туго! Видеше ми се како да мп је умреја татко, мајка... како, чуваја Бог, свп