Đul-Marikina Prikažnja

93

Нпкако; чук... чук... чук... И бата-Сотпр толико пут та у калдрму сас бастун, и па један мп брат од чичу; ђаволи, правешеју максуз такој, е га бп ја помпслела што божном чука чича-Коле. Ама ништо, несу умејали како он, јербо кад отрчпм да отворим, ја прп врата: »Кој чука? н А кад се гласу ија отворим, њим гп мука што несу могали да ме преварају. Чича-Коле неје чукаја у калдрму што га мрзеше да одговара, јербо је зборљив, зборљпв, но салте од чукање на врата да не ®атпмо мерак кој’ ли је; знаш, турско време беше. Улезе. Фес му баш до уши, како сваки пут; од напред му џубе подугачко но од натраг, на грбпну му се подигло; оди кроз обор, питује што работимо и све сас бастуи: чук, чук... Пољуби га у руку п нана, јербо је од татка млого постареј. Стар јако беше. Чини здраво живо сас нас, па једнаг: Отиде лп аџија, аџике ? Отиде, аФендаћ, 14 ама не знам куде. Неси питала? Ни па он каза?! Еј, звер! Еј Турчин! Да је отишеја за нику малечку работзу ајде, ама овој сп је големо, дибоко.

14 Ефендаки, господнчић.