Domaćica

послетку пмена дечпце. коју Је је немила смрт покоспла, као оно коса цвет у пупожу. При овом тжнственом акту. шде остало нп једно око, које се није сузом тужне успомене наводнпло, У очпма мајке блистале еу се сузе за изгубљеним чедом, у очпма супруге одсјајивала је суза за пзгубљенпм другом, а очп дечпце ' бпле су преиуне онпх јединствених суза. — суза за својпм изгубљеним родитељима. Овом приликом и нежтице се сваком наметало пптање : „а кога ли Ле у току ове године немила смрт из наше средине за навек отргнути/'• А у исто време свп скупа и свакп појединце бавплп су се још једн© мишљу, а то је била страховпта мисао, мисао о краткоћи човечијег века и мисао о магловитој и тајанственој будуЋНОСТИ. Овакове пак мпслп, сасвнм прпродио. да су срца свију присутних иазмекшавале и орасположиле их: за слогу, : мпр и узајмничку љубав, као.једине благодети неба, које овај кратко-времени људски живот, овде на земљи, сношљивим чнне. Нпје могло остати ни једно срце, које после овога није било дубоко тронуто благодариошћу за свој жпвот, које није осетнло ,моћни шачај иородпце, мећусобне љубавп и пријатељства. И у колико се живље сеЖху блажених сенака својих умрлпх, које је судба немилостиво истргла пз њихове средпне, — те опи више не могаху учествовати у овој општој, тајанственој свечапости, . у толико јаче ожпвљаваше у сва- ј коме неиоколебљива вера: та ЖИ-

вот је овај и тако кратак, па на што да га још жучом мржње и непријатељства загрчавамо? И тако је свачије срце бпвало пронпкнуто иекаквом тужном радошћу, у свакоме се разбућиваху човечна осећања. Чпм је оваково расиоложеље овладало свима члановнма скупа, — а заиста. тешко да је могло бпти изузетка, — ступао бп старешпна усредину иизмиравао би све размнрпце измећу својих чланова, које су се у току године, будп којимначиномизродиле. Свачије срце беше примчиво за љубав и слогу. Сједне стране, иоглед на тавну и непзвесну будућност, грозом је ирестрављивала јогуницу; а тужна помпсао на краткоћу људског живота облагороћавала му је срце и душу: п тако се свршаваху измирења н узајмнички . искренп п срдачни опроштаји увреда. — Као што се онда вероваше, тога је дана, света богиња — слога, измпривала свет мећу собом. После овог опшгег нзмпрења и опроштаја увреда, приносила је цела породица тамјан на жртвеннк домаћих богова, и ова свечаност домаће слоге, напослетку се завршнвала веселом вечером. А пре него што бп се свн разишлп. просппалп су на жртвенпк боговима вино. п при поласку, у место обпчног поздрава, свакн се оираштао речпма: „нека нам свима даду боговп добро!“ И тако се свакп носле ове пуиозначајне свечаности, враћао своме дому, зацело мпого моралнцјп, и задовољипји, него што је бпо, кад је на ову свечаност нолазио.

ДОМА Ћ И Ц А