Dositej Obradović u Hopovu

ње"

о

Глава 1Х Монах Доситеј 241

После славе се опет све стишало и све је пошло обичним манастирским редом. Настао је часни пост. То је време „плача и сетовања, време глади и „уви' викања, једним словом време кад пасуљ царствује и његова сестра сочивица, грах и купус земљом управљају“, као што је рекао после Досптеј једном приликом у шали.')

Нови монах у Хопову још се енергичније дао на аскезу. „Како сам тај пост провео, мучно ће ко веровати“, тако је рекао после он сам о овим тренутцима.“) По три дана ништа не би окусио. Сакрио би се где на таван (крио се, јамачно, од игумана и калуђера), па бп метанисао, ударујући челом у земљу, док му се не бп мозак завртео. Од глади се једва држао на ногама. Налазио је у светитељским житијима, да неки пустињаци по седам дана, неки по четрдесет ништа пе би узимали у уста. М он би се усиљавао да дотера до седмога дана; али већ четврти дан би му дрхтала колена, заболела би га утроба и падао би у песвест.“) Да буде потпуна слика и прилика старих пустињака, тражио је често каке развалине или пећину. Алп је био страшљив, па како би се смркло, а он на врат на нос бежи у манастир. '")

Игуман је бло са младим монахом због аскезе непрестано на ратној нози. Темперментном човеку, калуђеру својега доба, није монашка аскеза никако ишла у главу. СОхваћајући монаштво са чисто практичне и привредне стране, сматрао је он и оно што је мптрополит у име монашког устава тражио, као довољно, или и одвећ много. Рекао је најзад „дивљем свецу“, да тога више неће трпети, да он, поред њега жива, буде сам себи убица. Заповедио му је, да сваки дан иде с другом братијом у трапезу да једе; ако ли неће, нек иде на друго место липсавати од

7) Писмо Харалампију. Срп. Књиж. Задруга књ. 86 стр. 101. 5) Живот и прикљученија |, 94.

Живот |, 94. 19) Живот 1, 96.

Књиге Матице Српске 19 п 20. 16