Dositej Obradović u Hopovu

Глава 1Х Монах Доситеј 24

отишли у двор. Пред ручак чује Доситеј, који је стајао негде у буџаку, где митрополит говори о њему пгуману: „Но ви сви упамтите моју реч: како је њему одвећ мило много читање, он задуго у Опову места неће згријати“. Нови ђакон, који је бпо наумио тек одсад да покаже шта може испосник, чудио се речима митрополитовим. Како би њега читање из Хопова отералог Где би он толико књига нашао као у Хопову2!) Али се митрополит није преварио.

Вратио се у манастир као ђакон. Звали су га „мали дијакон“. Мали дијакон је своју побожност очитовао парочито у марљивом служењу у цркви. Служио је п кад му беше чреда и кад не беше. Рекао бих, даје ово доба, пошто се замонашио и зађаконпо (године 1158), врхунац његова монашког заноса. „Ако би за вером стајало, мене у то доба нико жив нпје могао надверовати; јер сам ја све што год кажу пролози, житија и отачпици слепо, без никаква двојеумија и размишљенија, веровао. Мени би се у то време емртни грех видио, сврх чеса либо најмање и расуждавати, некамо ли сумњати. Био сам као најпростији и најревнивији Турчин, који све, што год пишу и кажу дервиши, верује. Читајући, шта су неки радили, који су се Христа ради будале чинили (као св. Андрија, на пример, који је буквално разумео и извео оне речи апостола Павла: Ми јуроди Христа ради), долазио би у искушеније: а како би било, кад би се п ја будалом учинио, па да људи не знаду да сам ја светац, него да мисле да сам уродивг... Ја сам све то онда веровао, и, ко би се најмање што противрећи усудио, био би пред мојим очима еретпкос и хулитељ“.!5) Ово су Доситејеве речи, које су тачан израв његова тадашњег душевног стања.

Народ је у ово доба с пуно најивне вере и

17 Живот |, 96. 195 Живот | 91, 98.