Dositej Obradović u Hopovu

246 Доситеј Обрадовић у Хопову

често походио манастир, особито је доносио болеснике на лечење. Свуд се било оглавило, да је „мали ђакон“ светац; по селима се разглашивало, да и чуда чини. Болесници који би у манастир долазили, њега би искали, да им чита молитве. Многи би сведочили да су их његове молитве исцелиле. Таким успехом својих молитава је Доситеј пи сам био изненађен. (Ово наводим по казивању Доситеја самога; у мојим изворима нема о том нигде ништа. Али се, мислим, и овде може веровати Доситеју).

Игуман "'Геодор је и сам почео веровати, да његов ђакон има неки „дар чудотворенија за њљетову топлу и усрдну веру“. С ким би год говорио, заклињао би се, да је светац, али би додавао : „Бојим се, неће та светиња задуго дурати“. И сва би братија то исто прорицала и казивала му, да се залуду мучи, још се нико није у Хопову близу Ирига посветио, па неће ни он. Неки би му се ругао, неки смејао као детету (као што смо видели, а видићемо још, било јеу Хопову њих доста, који су били готови на „смбхотворенје“ п „кољунство“), а озбиљнији и који су и сами нагињали сентименталности жалили су га, говорећи му, да су и сами у младости тако „прелаштени и обезумљени“ били, као он, но друге године, друга памет у глави. У први мах је Доситеј мислио, да они то чине и говоре из зависти: не будући свети, не би ради ни да се ко други посвети),

У колпкој је супротности био живот ове средине према идејалпма ђакона Доситеја, види се из овога, а и из свега што је напред речено. Сад ево још један драстичан пример таке супротности — догађај којп пада усред највећег заноса аскетског Доситеја Обрадовића. Пред Спасов Дан (22 маја) дошло је до крваве туче између јеромонаха Стефаса и иконома монаха

19) Живот и прикљученија 1, 96, 97, 99.