Dositej Obradović u Hopovu

| | |

802 Доситеј Обрадовић у Хопову

гледамо га, као да смо из дивијег вилајета дошли“. Напоменуо му је, даље, како и његов пријатељ блрон Марко Пејачевић хвали науку, говорећи, да у садашње време принципски синови, ако нису учени, мало поштења имају, и да је богат човек без науке сличан волу с позлаћени рогови. Казао му је, да царски и краљевски синови и кћери сву своју младост проводе учећи се и сав свој живот у читању књига. „Ја само чујем имена науке и философије, нити знам, црне ли су или беле; али толико памети и расужденија дао ми је Бог, да могу расудити, да те ствари морају бити врло потребне, полезне, велике и славне, кад цари и краљи без њи не могу бити“. Али је необрлзовани по бистри "Теодор увидео, да се у Фрушкогорском манастиру не може задовољити жеља за науком: „наша је сва наука у томе, да познамо, колико је у ком вину и шљивовици година“. „(О ово мало (с петнаест дуката што му је дао) можеш до Кијева доћи; а онде ако будеш трудољубив и науци подвижан небесни промисал неће те оставити без хлеба“)

Таке је савете оставио у аманет Теодор своме ђакону.

15 априла се пропгуман Теодор са Соронијем на манастирским каруцама одвезао у Шишатовац. Из поменутога акта, рекао бих, излази, да су овога ч0века, пуна темперамента, али у основи добра, Хоповци лепо испратили а Шишатовчани лепо дочекали. Теодор је носио са собом акат конзисторије упућен на архимандрита, у којем му се наређује, да Теодора прими у манастир до даље наредбе; чреду нека држи као и остала братија шишатовачка. Нови брат је смештен у ћелију с јеромонахом Никанором. У цркви и у трапези је добио прво место после архимандрита, литургију је служио „когда му је воља била“) Чини се, да се архимандрит Вићентије трудио да колико само може Теодору олакша његову судбану.

#) Живот 1, 108—106.

») „Бранково Коло“ 1906 г. 551.