Dositej Obradović u Hopovu

Глава ХП Збогом, Хопово и сва твоја красота ! 901

И проигуману и ђакону мора да је растанак тешко пао. Тим је теже пао, што је и ђакон својевољно хтео да иде за својим старцем у прогонство, али митрополит то није допустио. Ова два човека су се одиста волела, Автобијографија Доситејева довољпо сведочи о том, а докази за то налазе се и у хоповским протоколима. „Благодарим преблагу небесну промисал, што ме је сподобила, ово благополучно живота мојега време дочекати. да покажем вечну моју благодарност памети његовој. Име и воспоминаније његово биће ми док сам год жив драго и љубезно“. Тако вели Доситеј после више од двадесет година о свом „милостивом оцу и благодетељу“.3)

На поласку је поочим даривао својега посипка, дао му је петнаест дуката, као што је Досптеј забележио, п опростио се с њим дирљивим речима. Да ли је Теодор све оно рекао што Доситеј наводи у автобијографији, да ли је то могао рећи, о томе ће бити још говора, али главни смисао његових речи јел оне без сумње, добро запамтио и изнео. Теодор је нагласио, да је време монашког заноса и аскезе прошло. „Томе се дапас разумни људи ругају. У данашњи дан ко се год за свеца издаје, или је каква лажа пли Фантазира. Учење жели п тражи колико више можеш; ти ниси ни за какав други посао него за књиге. Извади из главе то твоје светињичење; тражи науку и гладујући и жеднећи и наготујући“. Ставио му је за угледање Јована Рајића, карловачког професора. „Видио си га, вели проигуман, како је млад и без браде алп, кад стане беседити, ми сви с великим брадама

ством шишатовачким од 30 јан. 1766 г. на питање митрополштово. Чак после шест година беше неки разлог да митрополишт пита, зашто је Теодор пресељен у Шишатовац и како је тамо свршио. (На ову ствар ћу се још вратити). Акат је нашао Г. Рад. М. Грујић у Митроп. Арх. међу неексхибова-

ним актима (о њима је била реч напред, стр. 16 под 9), и

штампао га је у „Бранкову Колу“ 1906 г. стр. 281. 8) Живот Г, 106 и 101.