Dositej Obradović u Hopovu

——0

пр ти н__________---_---- ве ара и

Глава ХП Збогом, Хопово и сва твоја красота ! 511

ублажпо је мпоге црте. А Теодор је имао, осим папраситости, још слабости. Његова простота више пута је била исто што и суровост, његова необравованост се често изметала у ординарност. Он је био човек своје главе а уз то доста амбицијозан; ово двоје удружено са папраситошћу и неуглађеношћу п навлачило му је на главу све патње и невоље.

Да је Досптеј својега старца веома поштовао и волео као оца и добротвора, то нам речито казује његова автобијографија. Ово дело Доситејево је н споменик Теодору Милутиновићу, споменик каки је ретко који прост калуђер стекао. Али имамо доказа, да је

Теодор волео својега питомца. Да би задовољио

једну жарку жељу његову, да учи латински у Иригу,

он се експонирао и замерио и својој братији п митрополиту. На поласку из Хопова дао му је скоро сав свој новац („мало је више имао“ од тога што му је дао, вели Досптеј) само да му помогне да иде у Кијев на науке.

Сетпо га се Теодор п у својој опоруци. Десетога

дана после смрти Теодорове (15 јула) беше седница братскога сабора у Хопову. На њој је расправљен овај предмет (према записнику Василија Недељковића): „Преставлшагосја Теодора јеромонаха проигумна вешчи, по јего смертном тастаменту како гласпт и завјету што је завјешчао п заклео у тастаменту дијакону његову Досптеју дати дали смо, а Прноје распачахом по обпчају“. (Какве су биле те „вешчи“ не знамо,

јер се „тастамепт“ није сачувао).

На овој последњој седници (15 јула) био јел других предмета. Некоја од млађе братије опоменути су „за болшеје их обхожденије“, да се старијима боље покоравају и да пду уредно у цркву. Нарочито је укорен Авакум што је неозбиљан, дрзак, што је упоран шгуману а непослушан и неуљудан према старијој братији, а особито му се замерпло што је

таниттаир.