Dositej Obradović u Hopovu

310 Доситеј Обрадовић у Хопову

Дабогме, Доситеј је због 'ТГеодорова добра српа, којим га је овај од првога тренутка освојио и за увек к себи привевао, превиђао многу слабу страну његову. Кад је после више од двадесет година сео да напише своје успомене о њему, опажам“, да је многе ситније ствари побаравио, у његовој души је сијпуо спомен Геодоров још у већој светлости, те та је управо идејализовао и метпуо му у уста речи, које он није могао изрећи.) И пијетет према добротвору

сам ја прост и неучен“ (1, 108). О његовој напраситости Антоније му вели (1, 84): „Како си ти љут и напрасит он ће (Доситеј кад је дошао за ђака) трећи дан побећи од тебе. Код тебе ђак не може обастати“. На то ће Теодор Доситеју: „Ако ти само будеш добар, у свем Опову нећеш наћи бољег од мене“. На једном месту (1, 95) вели Доситеј о његовој напраситости: „Мој старац, како је љутит био и напрасан, мало би му ваљало“. () његовој доброти, правичности и искрености вели Доситеј на више места ово: „Моја љубов к овој чистој п добронаравној души“ (П, 7). „Такова добра и блага човека оставити!“ (П, 8). „Мој добри и разумни игуман“ (ДЕ - (еј) „Мој добри и незлобиви игуман“ (1, 97). „Близу три године провео сам при овом благонаравном и пречесном игуману (ћ, 98)“. „Познавајући га чистосрдечна и правде љубитеља, нисам могао не веровати му (;, 92)“. „Дивио сам се чистосрдечију његову (1, 89)“. „Мој простосрдечни игуман (1, 99)“. да његов поглед на монаштво и на свет карактеристичне су речи које је рекао Доситеју, кад се овај заносио монашком аскезом„То ништа не ваља. Доста је нама, и преко мере, уређене посте чувати. Видео је он многе дивије светиње као ја, п да су све то лажи и лудости биле. Време је светињичења прошло. У данашњи дан сва је светиња поштеним човеком бити ,, 91)“, (О) његовој несебичности сведоче ове његове речи. „Кивећи у једном манастиру имућу, нисам желио, да моји ос0бити новаца имам (1, 108)“.

15) Конечно, врадђ ли онљ (Теодор Милутиновић) моОг5 говоритњ веб тб рбчи, которви ему влагаетђ вљ уста Доси-= већ, какљ разсужден о св. отцахђ и вселенскихљ соборахљ.Но не слбдустњ, позтому, заподазриватђ Досивен в> немђренномљ ветмвтелб. Онљ могђ забвтђ и перепутатр ВљЉ своеп памати, что слвипалљ собственно отђ старика, > тбмђ, что узналђ позже, и силон воображеншт обљединилђ вео => одно строћное цблосе — поучеша игумена“. (К. 0. Радченко „Досивећ Обрадовичђ и его литературнал дбиателностр. Клевђ 1891. стр. 28 и 29).

ја ние