Dositej Obradović u Hopovu

Глава ХО Збогом, Хопово и сва твоја красота! 29

> сад ударио другим путем, може се рећи баш на противну страну, то је пуки случај, јер је Атанасије шиао у Хрватску. Доситеју је засад било главно да - изметпе ногу из манастира, а после Бе већ тражити ; пут у Кијев.)

Према казивању Доситејеву У автобијографији, он је уочи дапа поласка послао Атапасија у Ириг с пешто поваца, да му купи „удоламу плаветпу и чакшире и црвене ајдучке опанке“.2') Сутрадан рано (беше 2 новембар), пимало не оклевајући, крену се па венац (зацело на стражња врата манастирска која воде у шуму). Вепцем Фрушке Горе су ишли до Раковца. Ту су се епустили стрампутицом, наоколо, па Дунав (на Раковац вису смели ударити, јер ома ту Доситеја познавали), па су даље ишли уз Дунав, према Осеку, у Славонију.

Кад се у новембру митрополит вратпо из Беча, био је хоповеки мали ђакон већ прешао границу његозе епархије. био је далеко од Хопова.7)

за бежање дошла је од Атанасија. Кад је Доситеј чуо, шта ПЦ је овај наумио, „једва дочека“ и понуди му се за сапутника. ЦЕ | зе) [| код куће Атанасијеве Доситеј је рекао његовој. браћи, „да би рад у Русију прећи науке ради“, па је тражио прилику да с којим војничким свештеником пређе у Германију, а тамо ће наћи прилику за Русију. Целе зиме и пролеће до Ускрса је распитивао за прилику да овај план изведе. Тек кад се све наде изјаловиле, пристаде на савет епископа Данила Јакшића, да оде у Далмацију за учитеља, па кад за 2—_89 године стече коју стотину Форината, онда може извести своју омиљену мисао. Али кад је после три године дошао до новаца, окренуо се на другу страну (Живот М, 1, 15, 10)

27) Да је Доситеј своје монашке хаљине оставио у Хопову, види се из овог записа у Хоп. Нам. ето ИО априла : „Плати Живану што је Доситејеве хаљине прекрајао || наново 2 Ф.“ |

28) Доситеј је и даље на путу страховао, да га не познају. Год. 1161 на Ускрс био је у Петрињи. Кад је био на Светли Уторак на литургији, уђе у цркву Гавра из Вуковара, ђак пок. владике Партенија, с којим се Доситеј добро пазио. „Подиђу ме мрави“, казује Доситеј о овом немилом