Dositej Obradović u Hopovu

син

394 Доситеј Обрадови у Хопову

Испуњен је и пеихички увет. Доситеј се, истина, латио да свој живот у Хопову прикаже пошто је протекло више од 20 година, а за толико време се може много заборавити, и пошто је обишао многе земље и градове и примио велику множину најразновренијих утисака. Па ипак су му из хоповског живота остале у успомени често и ситнице. То се може овако протумачити. Предмети и догађаји хоповски су му улазили у свест као нешто ново, веома интересно за њ и очекивано. То је веома важан психолошки увет за добро конзервирање представа. Друга чиње-

ница с којом треба овде рачунати ово је: Доситеј

после одласка из Хопова нигда није живео у манастиру, бар не стално, као члан братства. Тако су доживљаји хоповеки остали у души му осамљени, непретрпани ни с каким сличним догађајима с којима би се могли помешати.

Стога се на Доситејево казивање можемо ослонити. Чега се сећао, а у главном је добро памтио, томе можемо веровати.

Али не треба губити из вида природу његова еписа. Он није писао историју. Факте хоповске није репродуковала историска идеја, која би смерала да акте прибере и групише тако да се добије целокупна. елика живота, да се прикажу услови тога живота и узроци појава. Идеја која је у овом случају руководила репродукцију беше моралистичка и педагогиска. Идеја ове главе у автобијографији је, да прикаже контраст између заноса једног непскусног младића и лежерне немарности хоповеких калуђера према монашким обетима. Таким контрастом је хтео да очигледно докаже, с једне стране, зле последице рђана

васпитања у детињству, 6 друге стране културну

неспособност, дакле и сувишност калуђерства у друштву. У осветљење су, дакле, и дошле оне представе ва Хопова које су биле у каквој год вези с идејом вела и идејом поменуте главе.

Још кад се уз то узме у рачун мемоарски ка-

зао лиеа

1 ЕЦ Њ г