Dr Laza Paču : životopisne crtice : sa dve slike i posmrtnim govorom g. Ljube Jovanovića

Пт

18 | восађана. Због своје телесне облине, неизбежнога штапа и махања руку, променадом смо ишли ја, мршавко, и он, дебељко, напоредо, а госпођа Ленка пред нама. Ређе смо прелазили у Варадин. До Дунава и паробродске станице, па натраг.

Пера Велимировић је био доспешнији, и с њим, највише без госпође Ленке, ишао је и даље. Честа мета тим њиховим шетњама беше на периферији вароши, према Футогу „Бели Во“ са-пространијим зеленим двориштем, без „нобл“ света, са добрим пићем и богатом закуском. И по нарави се подударао са Велимировићем. Са Пашићем беше најинтимнији. Када је овај једном поручио из Београда да ће доћи у Нови Сад, Лаза не могаде сачекати да ми то лично саопшти, већ рече радосно мојој сестри, која се десила код њих: „Долази нам — паша“. Једва сам погодио на кога се односи то његово тепање. У вече, кад сам се видео с њим, поновио је он буквално ту радосну новост и запитао ме, да ли ми је сестра одиста испоручила његову поруку. Гу интимност задржао је, и као доцнији министар није хтео у кабинет без Пашића. У току времена и рада код њега је придошао и тај појам о Пашићу: да без њега нема честитога посла ни успеха; а он је, као министар финансија, био присталица оне максиме, изражене у познатој реченици: дај ми добру политику, да ти дам добре финансије. |

Та инклинација према Пашићу потекла је из заједничког студенског живота у Цириху, где су обојица постали Бакуниновци. Само што је Лаза почео медицину, кад је Пашић већ свршавао енжињерију, као и Пера Велимировић. Живо се сећам тадашњих Лазиних дугачких писама на флиспапиру, у којима ми ватрено слађаше Бакунинове погледе, подвлачећи важнија места црвеном, плавом и чак зеленом оловком. А сада у Новом Саду бесмо сви Светшозаровци. У ствари беше то тако, ма да нам не падаше ни на памет, нити ико од нас икада хтеде да се назове Светозаревцем, те да тиме рескира да буде оглашен за назадног „жреца“ личноме култу. Нама, новим људима беше особито зазоран лични култ са Светозарем Милетићем, по ко-