Dr Laza Paču : životopisne crtice : sa dve slike i posmrtnim govorom g. Ljube Jovanovića

бити, код Лазине обазривости и ваздан будна ока за све што се око њега збива, да ли је, велим, злоупотребио његово поверење и наклоност, то је предмет расправљања за оне, који би се бавили животом и радом самога Левића. На самога Лазу и његову скруполозну исправност у служби држави и народу, осим изнесенога, не може никаква погрешка поменутога његовог вредног и умешног помоћника ни као сенка пасти и помутити слику Лазе Пачуа као исправног и до краја живота држави оданог јавног радника.

То показују јасно и неоспорно и досада исписани редови, и сви даљи до краја овога животописа.

један ведар моменат у сувопарној прози цифара и аката, за Лазиног министровања, представља срдачан пријем једног његовог пријатеља из гимназијског ђаковања у Новоме Саду, | с којим се од тога доба није више видео. Професор Милутин Татић, који ми је сам испричао овај доживљај, буде некако за. време балканских ратова пензионован као професор нишке гимназије. Чека и задужује се човек на рачун пензије два три месеца а благајник ондашњи не добија никако акт за издавање, те се он баци у трошак и дође у Београд код министра финансија. У својим материјалним бригама није обраћао пажњу на промену министарства, где ће га место непознатог Протића примити његов школски друг — Пачу.

Д-р Пачу беше пријатно изненађен и радознало пропиткиваше за све перипетије у животу, од како се растадоше као матуранти новосадске гимназије. Особито га је интересовало сазнање о пријатељевој породици а нарочито о већ одраслом подмлатку. Пријатељ његов стрепљаше већ да неће доћи на ред његово „горуће питање“. Али министар беше већ наредио да га нико не прекида и са истом подробношћу морао је професор Татић своју ствар испричати, која га је дотерала. до министра.

На знак звонцета, појави се десна рука Лазина, коме он представи свога старог пријатеља и његову ствари упита га, како за три месеца да не оде акт о издавању пензије нишкој окружној благајни.