Dubrovačka trilogija

УШ МИОДРАГ ИБРОВАЦ

гази да би се дошло до права и слободе, и зато васпитава нови нараштај, сирочад коју је спасла, за ону будућност „голоруких и босоногих“ коју Вилењак назире, за један виши ступањ људског друштва, заснован на праштању и општем идеалу мира и лепоте.

Ова толстојевека хришћанска схватања налазимо и у песниковој оди Лаву Толстоју, где „просјак - фратар“ Фрања Асишки води за руку, пред Христа, свога брата из Јасне Пољане, уз звуке свих звона будућих васкрсења. Иво Војновић радо машта о социјалном ослобођењу, о веку правде који ће једном сванути; његова је душа „жељна Љепоте и Слободе“.

Тој чежњи за слободом принео је он свој удео страдања. Затворен у самом почетку светског рата, несаслушан и несуђен, он месецима подноси физичке и моралне муке, зато што је учинио злочин да у Београду присуствује премијерама својих комада који славе освећено Косово. Његове успомене из сињске тамнице, његов сусрет са Онисимом Поповићем, иду у најдирљивије описе југословенске Голготе.

Дочекавши остварење националног сна, Војновић се, овенчан ловорима са прославе своје шездесетогодишњице у Загребу и Прагу, повлачи на Ривијеру, и, да би се разгалио од преживелих ужаса, преноси се у свој Дубровник, у доба гиздавог карнавалског ћеретања, и пише „покладни скерцо“ Машкарате метод купља (даван први пут у Прагу, | у Квапиловој режији), где се, уз сетно веселе звуке менуета, одиграва једна болна љубавна идила.

Иво Војновић има моћ која је дата само великим писцима: онај богодани дар да оживи личности, да пружи илузију живота. Његове фикције искрсавају из свога привидног ништавила, п мешају се у његов живот. Необично дело које носи назив Пролог ненатисане драме (1926.), смело изаткано од слутњи и привиђења, додирује тајну творачког