Dubrovačka trilogija

82 ИВО ВОЈНОВИЋ,

Смилуј ми се!

ЛУЈО дошао до ње, тихо, али страствено Идем ли, Павле, и ови пут — брез уфања 2 ПАВЛЕ

ламајући тихо руке, довукла се до стоца, пак се сва на њ згрчила.

Ох!... муко моја !...

ЛУЈО

до ње, тврдо, али с дубоком страсти

Ишћерај ме, ма ваља да говорим... за први и задњи пут. (све тише) Били смо дјеца, ја син кмета, а ти кнежева ћи. Ћућели смо се још у дјечјој игри. Џак су ме послали на море. Годишта и годишта смуцб се по свијету. Дошб, — пошб, а мени свеђ у глави твоје око и златне косе, што су ти круниле чело. — Вратио сам се, ето човјек, — „госпар“! — како ме туђи, слободни људи зову. Јадног мене!... нијесу знали, да кад сам уз Вас, ето опет вашега роба !

ПАВЛЕ стиснула шакама уста и загледала се у тле. То је!... то је... ЛУЈО

као горе, све то живље

Кметски ми је род улио у душу најниже

пониженство, (сасвим тихо и страствено) -— љубав за тебе, — задња госпо моја ! ПАВЛЕ

устала мирно, па га око у око оштро, продрљиво мотри.

А ко ти је то допуштио 2