Dubrovačka trilogija

86 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ОРЕ

Сће Рогћпипа!... Откад нам није било госпара кнеза.

ЛУЈО Што 21... Госпар Луцог...

МАРА

полутужно

Још једини живи властелин, што нам је био једанпут владар.

ЛУЦО

показао се до врата тешко дишући, вас запијехан од астме и од високијех скала. Дебео, надувен, слабих нога, једва се миче, наслоњен на велики штап са златном ручицом. Обучен је 4 Та ујепх гботпе с отвореним цревљама. Тамномодри фрак са златним пуцама. Велика црна кравата около врата. На глави носи црну кадифску капу, коју нигда не диже. Лице обричено. Покривен је фераулом. Све је на њему једноставно и чисто. — Улази тромо, као да ноге не могу да подносе претешко тијело. Његов је говор мјешанија, неразумљивога мумљања и гласнога ћутања. Велика старост, велика слабост, велико госпоство.

Уф!... те проклете скале!... р МАРА пошла му у сусрет Добро нам дошли! Ма ђгауо, Луцо!... оз-

дравиле ноге.

ЛУЦО

свали се на канапу

Нијесу оздравиле !... Горе! Горе!

САБО је уљегао за њиме. Сух, укочен, малашан, обучен а Ја 1820. сиромашно, али фино и с неком елеганцијом. Миче се као аутомат, рукама иза леђа, очима затвореним, тврдог, пергаменског лица. Омијешан је, али потенцирани стапд-сејопепг,

1 Старински широки сукнени огртач (манто).