Dubrovačka trilogija

98 ИВО ВОЈНОВИЋ,

Зашто !... Заштог!... Убила весеље, задушила младост, спасила ти понос, па заштог!... Кости се лому, душа се привија, а мајка ти се руга: Зашто 2!... Заштог!...

МАРА

још тврђа и виша

Марија-Орсола није рекла ни ријечи! — Пригнула је главу и пошла.

ПАВЛЕ у крајној смјелости, сва пламтећа од срџбе Ах! — Умријети, а мучати! — Је ли! То су нам наши стари заповиђели!.,. Нечисте мисли не смију ни приспат у Бенешином двору!... Јес... то је, што те још мупти у свој овој превеликој тузи! — Ти хоћеш чин, а не ријечи !... па добро...

(Кано рис бацила се на таволин, зграбила ножице и једним кретом рашчинила косе.)

МАРА разумјела, хоће да је заустави, дршће, у страху и ганућу Ћерце... што чиниш... ах!... Почекај... ПАВЛЕ грчевитим, некако сулудим смијехом Атропос се звала!... (Пререзала једним махом косу.) МАРА Ах!... (Врисне и свали се у столац покривши рукама лице.) ПАВЛЕ

дошла до ње изнемогла, али мирна, па као жртва пред нијемим божанством, клекне предајући мајци прам острижених коса. Полако, тихо и дубоко

Марија-Паола те пита: — вјерујеш ли јој