Dubrovačka trilogija

х МИОДРАГ ИБРОВАЦ

Та стара чељад, то је онај вечити, невидљиви квартет о коме сам говори: чежња, туга, нада, спасење. А тај стари јек, то је глас дубровачких звона, глас какав песник нигде у свету није чуо, сем једнога дана у Сиени, кад је заплакао слушајући „онај исти звук“. Та света звона разлежу се и у последњем Војновићевом делу, чији су јунаци Аница Бошковић и њен славни брат. Нежну и умну сестру целога века мучи помисао да је њен Руђе у великом свету где се прославио могао заборавити (ваборавити ! „Прости, Боже, мојим безумним ријечима |“) очински дом, у који се никад није вратио; и она тек онда блажено склапа очи кад јој драга Сен одагна грешну сумњу која подгриза срце. Тужна драма завичаја и света, традиције пи индивидуализма. Чаробник у буђењу успомена, визионар каквих је мало и у светској књижевности, Иво Војновић је нежан песник прошлости, песник свих виших душа којима је садашњица сувише тескобна, оних чија је животна потреба да се сећају, и да се надају. Није ли, у осталом, сва поезија, по речи Пасколиевој, у основи сећање, само сећање Отуда је код Војновића схватање љубави тако високо, и тако сетно. Све његове јунакиње — и Олга, и Деша, и Павле, и Аница (она из Еквиноција н она из Машкарата) стоје изнад обичних смртних и њихове баналне среће. Оно што га у љубави привлачи то је пре заједница душа — божанско надахнуће —- него слепи нагон и рушилачка страст, у пркос Гостођи са сунцокретом, која је прилично конвенционалан тип демонске жене. Отуда је љубав према жени код његових јунака тако неразлучно везана за љубав према родној груди и породичном имену, коме су готови да је жртвују (Орсат и Деша ; Павле). Њихов сталешки понос јачи јеи од родитељских осећања (госпар Лукша).

Песник и евокатор по превасходству, Војновић је драматичар по крви. Прожет својим лично-