Dubrovačka trilogija

128 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПОЂА МАРЕ радосно

Ида!... (Притегла ју је к себи, па је загрлила.)

ИДА клекла до ње, пак јој приближила до лица киту цвијећа

А овог ТОСПОЂА МАРЕ

повоњала и подигла главу, као да слиједи далеки дозив,

Овог... ово је вријес, што расте на камену!... (Обрнула се Иди, пак некако пуно пожуде) Процавтио је, је лиг

ИДА устала, дигла „сапобег“, пак сјела на сточић тик до ње.

Покрио је сву гору, тете, „како божји благослов“ !

ГОСПОЂА МАРЕ милујући цвијеће Што лијепо говориш данас!

ИДА

То ми је јутрос рекла једна сиромашица на вратима Госпе од Милоерђа.

ГОСПОЂА МАРЕ

као у себи

И сиромаштво је хрид, — па како цавти!

ИДА вадећи један пвијетак из ките

А окладила бих се, да не знаш, што је ово!

ГОСПОЂА МАРЕ

пипајући и миришући мали жути цвијетни калож Чудно!... Воња како земља иза дажда... (Из-