Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 129

ненада се тргнула, скоро подигла према Иди. Глас је пун неизмјерне милине и успомена) — Моје михољице!...

наслонила главу на столац госпође Маре, па јој приповиједа полако, наивно, нагласком кано дјетету, кад му се казују старе приче.

Ех!... видиш, и оне су се упутиле, а има их!... Почимљу од Госпе, па све једна по једна, иду, иду, — а кад су уморне, почну испод међе у

хладу великијех маслина и ту шапну полако од цвијета до цвијета ону ријеч, коју не ваља заборавит на путу, — пак ражежу свој мали фералић... (Пригнувши се тик до лица госпође Маре) Јес, јес'!... "онако живе малашне, забодене у црну земљу — а тихе како свијеће на отару, чину ти се из далека дуплијери на „Коросанте“... (Мало замишљена, гледајући далеко пспред себе, скоро у себи) И оне знаду, ђе иду!... ТОСПОЂА МАРЕ

сва изгубљена у њезином гласу

До Михајла — је лиг!...

ИДА упиљена у жути цвијетак Јес, тете! — а знаш ли, кога прату 2! (с тужним смијешком) Мртво љето!...

ТОСПОЂА МАРЕ

скоро радосно, наслонивши лице до лица

Ах!... а не мислиш, ћерце, што ће нам лијепо свијетлит, кад починемо и ми у Лападу. (Усправивши се скоро величајно) Ох! како ћу завикат испод плоче: Е!тпа!тепђе, ето нас између нашијех ! —

Иво Војновић 9