Dubrovačka trilogija

140 ИВО ВОЈНОВИЋ,

и живахни смисао ситуације усавршују илузију праве позоришне приказе.)

БАРУНИЦА ЛИДИЈА

сједи у фотељу и прати физиономијом, те ритмичким тактом руку, пак и усклицима задовољства и смијехом цијели тај призор као прави кулисни режисер

Вгаува ти! Ха! ха!... Молим те, Јелко, подигни мало више твоје ножице!... И ти Оре!... зепТештеп!, раз дег ргидегјев, Мегдатезв! — Тако!... браво!... а сад — топ!

На ту ријеч цијела колона, која је запремила ширину позорнице, заврти се једном пируетом, пак запјева „Хор лупежа“ пратећи га карактерним, унисоним кретњама правога „саНе-сопсегга“. Хор је раздијељен по гласовима у три групе а почимље засебице ријечима:

„мол 11 рг:то Јадгопе!“ „ПЛ зесопао зоп: 10!“ „[0 1] его!“

па затим га настављају из познате партитуре. Сав се овај хор маводи у елегантноме тону аристократских дилетантских представа, а кад сврши пјевање, младеначка се поворка једном кретњом обрне п слиједећи пратњу глазбе околпшају све дно тараце, пак се враћају одакле су п започели. Управ ту престане и глазба а група се распрши у пљескању, жамору, весељу, што на једанпут напуња сав ружичасти запад, који се смијеши каменптој тараци и позлаћује сваку вазу, сваку архитектонску црту, па и сликарску бјелину чаврљавог безбрижног младеначког јата

Само Петка, непомична и мрка у тамноме величанству својих прегустих борова, нијемо гледа као Кеопска Сфинга, што се ту доље врте ти пролазни људски мрави

БАРУНИЦА ЛИДИЈА која је остала свеђ у своме фотељу, докле је збор трајао, пратећи интензивним интересом сваки миг, управљајући сад једно сад друго, није ипак могла одољети шампањцу, што јој у жилама кључа, пак је и она скочила п ставила се на чело поворке предводећи је смјелим кретњама, док је она сама завикнула) — На1! (и раставила друштво тик улаза у Ђардин.)

1 „Само без пзмотавања, даме“. 2 уја сам први лопов!“ „Други сам ја!“ „Ја трећи!“