Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 159

Па и њезина ме мајка молила: не дај, госпару ·.. да ми пође за никогта!... јес!... јес'... рекла је баш:

за никога! ВУКО подбочио се, пак погледао горе, гдје све звијезде трепере. А ко је криво ГОСПАР ЛУКША Крива — Не разумијем те. ВУКО погледао у земљу, па мирно | Ех! Ви то не знате госпару. Она је ћела ријет: није моја ћи за — спурјана ! ГОСПАР ЛУКША долази полако до њега гледајући га у лице

И ти си2... ВУКО као горе

Довели су ме у повоју из ошпедала. (Пауза)

ГОСПАР ЛУКША окренуо се, па замишљен и некако зловољно жо ми те је. — Вјерујем ти, да си поштен, __ бићеш бољи од пуно нашијех, — ох! не сумњај! ма стисни душу и нађи другу.

ВУКО објема рукама прошао преко лица, као да се умива. Дубоко уздахнуо, — пак се полако обрнуо, да ће поћи

А што ћу!... Кад нећете...

ГОСПАР ЛУКША

прама соби, ускошен

Е ћапђо ђазђа!... да си ми уранио...