Dubrovačka trilogija

16 ИВО ВОЈНОВИЋ,

рена бијела врата, која су онијемила, — као да су гробна, буљи распеченим очима у другове своје. Тихо, храпаво, дуго, кео у страху

Умукли су! СВИ

проблиједили, стиснули се у клупко, па гледају као у страху

она врата, као да је мук постао човјек и да му слушају кораке. Што је тог

отворио врата, из којих не излази више никакав звук. Висок,

блијед, полусијед, ставља руку на уста, па говори тихо, дуго

Поручио је кнез, — да ће сад доћ овамо!

ОРСАТ стиснуо је грчевито руке пријатељима, погледавши их, као да их види за први пут. То је смрт! | СВИ Хомо! Сви улазе хрло кроз бијела врата, која се за њима затварају.

Чује се још жамор разговора, али сасвим придушено, и врло далеко. На ампир-ури бије метални, продирни, танки звук пет ура.

ГОСПОЂА АНЕ

на пети ударац, излази с лијеве стране, као и прије, беш-

Ћутна, санена, укочена Дошла до таволина, сјела, пустила

руке у скут, па погледала, обрнувши само главу на лијево и

на десно, као да нешто иште. Замрмља ускошено, као чељаде које пуно ствари смета

Да!... што им је данас2... Нема Деше, нема Луције, — (погледавши уру) ни Кристине! (као мало дијете кад тихо јауче, што су га оставили сама у тмици) Ајмех!.. нико не слуша... нико!...

КРИСТИНА румена као јабука, млада као капља, у скромном ампиродијелу од бијелога „ђаконета“ на ситне плаве пахуљице с црљеном русицом „хлапачом“ о појасу, затрчала се, запијехана, а све титра на њој од младости, весеља и забуне — од