Dubrovačka trilogija

28 ИВО ВОЈНОВИЋ

Даћу ти ја Франчезе! — Виђи је ти!... радије помозп ми, да одведем госпођу Ану...

ГЛАС 60 УЛИЦЕ |ристино!... брво дома !...

КРИСТИНА планувши од радости

Идем, идем!... (вади русицу из џепа, дуне у њу и стави је за појас) Ах, ето ти ту!... ако ме види Наполеун !... ко зна2!... Ха! ха! ха! (ватрчала се и жарко загрлила п пољубила Луцију.) Ах, Луцијо моја/!... ето и весеље доходи !... (погледа заспалу госпођу Ану) Јадница !... то није за њу ! (све плешући дошла ло

врата) Адио, Луција!... Адпо!... (вирећи кроз врата

главицом пуном смеха и младости). — Знаш! — ако о-

стану, — и ја сам ти владика! Ха! Ха! (Ишчезне) ЛУЦИЈА

која је остала без ријечи пред толиком радости, хоће да се прекрсти

Ах!... (скоро презирно п једшто): Ма ђа!... Пучанин ко пучанин | (Приближвила се госпођи Ани, па се загледала и заклимала главом). Ех! . одавна вас не би

било, да нијесмо ми, кмети, с вама!... (забринуто) али сад — ваља је одалечит! — да не види, да не чује! — (зове тихо, Госпо Ане!.

ГОСПОЂА АНЕ

полако се усправила, иста као увијек, али некако далеко, далеко

Је ли пало сунце

ЛУЦИЈА помаже јој да се дигне п прати је према вратима на лијеву. Домало ће, тоспо Ане!... Можемо поћ у Вашу

камару смолит розарије,