Dubrovački razgovori

14 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

Милован је сада седео у колима која су му се чинила, према оном другом возу, као каква играчка. Био је сам у одељењу и дремао је на прекиде. Слушајући ону лупу точкова у бржем ритму и вишим тоновима него обичног воза, Милован је говорио у себи: „Хајд, хајд, босански коњићу мој! Ти се много журиш, видим ја, али полако одмичеш. Шта ћеш, кад су ти кратке ножице!“ |

Размишљао је како ће сутра бити у Дубровнику, крај мора, где ће бити благо сунце и вртови у цвету.

У свануће указала су се босанска брда под снегом. Воз је до Сарајева готово увек ишао уза саму реку, зарубљену ледом па неким местима, и вијугао је као и она.

У Сарајеву прекид вожње од неколико сати. У једној крчми пред станицом попио је Милован чај и ручао оно што му је синовица била спремила. Слушао је говор сељака, разговарао с онима који су били за истим столом. Затим се мало прошетао по лапавици, па је пред вече наставио пут.

Ноћ је брзо пала. Воз је хуктао пењући се зупчастом пругом уз Иван Планину. Преваливши је, јурио је сада једва обуздан свим својим кочницама.

Прешавши Мостар, Милован је заспао. А кад се по поноћи пробудио, обрисавши замагљено окно угледао је предео као из снова: у великоме кругу, међу голим сивим брдима, лежи огледало језера Поповог Поља, без иједног набора, пуно звезда као и небо. Милован спусти окно. И тада му груди испуни свеж ваздух који је својом благошћу и мирисом одавао близину морских обала без зиме, где у ово доба бадем прецветава.

Воз је дуго, до сванућа, послушно ишао и за најмањом вијугом обале, те сваки час оно што је напред остајало је позади, оно што је десно премештало се на лево. Милован је, радујући се да ће ускоро стићи мети свог путовања, певушио у ритму точкова малога воза, у коме је било неке радосне ужурбаности.

Кад се разданило, језеро је било одмакло а указао се предео голог сурог стења, каква мора изгледати површина месеца или какве изумрле планете. Али убрзо затим су се почели појављивати бокори и жбунови зеленила, а у долинама зелени доци ограђени наслаганим камењем.

Пре него што ће почети да се спушта ка Гружу, воз се у Ускопљу подели на два дела: један за Херцег-Нови и Зеленику, други за Дубровник. И док се Милован шетао пред својим колима, грануло је сунце, право пролетње сунце, које доноси топлоту и радост. Улазећи у кола Милован је размишљао о чуду које је ове ноћи видео: зима одвојена од пролећа једном планином.