Dubrovački razgovori

16 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

њега нису поколебале. Он је остао високо изнад беде и ниских страсти садашњице, са дубоким презирањем једног уметника према политичарима уопште, и са жарком љубављу према народџ, љубављу неуморног скупљача народних умотворина и одличног познаваоца нашег фолклора и народног говора.

Милован Ранковић годинама се дописивао са каноником дум-Ником Скочибухом, жупником на једном острву близу Дубровника, који је у својим слободним часовимаа био археолог, историчар својег острва, писац речника синонима српскохрватског језика. За тај лексикографски посао Ранковић му је био од велике помоћи, јер је као ретко ко познавао народни говор, нарочито Србије и Босне. У замену, дум-Нико је слао Ранковићу податке о народним обичајима по острвима, народне умотворине, праве посластице којима се његов пријатељ наслађивао.

Ранковић се упознао са Скочибухом приликом свога првог боравка у Дубровнику. Од онда се нису више видели, али су дописивањем постали присни пријатељи.

Изгубивши стару мајку, Скочибуха је затражио пензију и настанио се у Граду. Старог господског порекла, не желећи никада бити што више од сеоског жупника, богат са скромности своје, страшећи се почасти и титула, страсно је чувао своју слободу пазећи да никоме ни за што не буде обавезан.

Чим је дознао за долазак свога пријатеља, дум-Нико је пошао у Груж да га пронађе у Хотелу Петка. И нађе га где пије кафу под одрином. Познадоше се одмах, загрлише се, помало збуњени и прилично узбуђени. Сели су један поред другога, ћутећи неколико тренутака, обузети радошћу састанка и истим болним утиском, видећи колико се слика коју су један о другоме били сачували у успомени разликовали од садашње. Као што се дешава увек кад се људи нађу после дугог времена и кад имају много да кажу један другоме, нису знали шта ће рећи, већ су почели најобичнијим и најскоријим стварима: дум-Нико се распитивао како је Милован путовао, кад је пошао из Београда, какво је време тамо, а Милован је питао свога пријатеља је ли доручковао, чиме га може понудити.

Мали пароброд, бео и сјајан, са тробојном заставом, пристаде уз обалу и читав талас народа, с острва и из околине, изли се пред њима у вреви и жагору. Шаренило ношње, узвици и довикивања, кретање бродова, море које блешти с тамном боровом Петком у позадини и зидом чемпреса на Михајлу, та дивна жива слика опијала је Милована. И кад се пријатељи поново погледаше, стара слика коју су били сачували један о другоме била је већ избрисана; чинило им се да се нису променили за ових тридесет година откад се нису видели, да су увек били такви.