Dubrovački razgovori

ЗВУЦИ 49

живе жене која може бити жена у свој љепоти и женскости својој као Медичијева Венера.

— Дај Боже да увијек тако мислиш!

Божо је и даље говорио Миловану о својим инструментима, држећи сад у једној руци мјешнице а у другој лијерицу из дубровачке околине.

— Докле ћеш мучити нашег Милована тим твојим инструментима2 упита га Зец.

— Што ћеш, одговори Божо као правдајући се пред Милованом, инструменти, нарочито они у које се пуше, и музиканти који пушу, моја су слабост.

— Знамо ми то давно, рече дум-Нико.

— Одмахнувши руком, настави Божо причати Миловану:

— Кад сам био у Риму, назад мало година, упознао сам се и спријатељио с првим кларинетистом Римске опере.

— И то знамо, упаде дум-Нико.

— Ма добро, ви знате, али не зна Милован... Дакле, радо сам се дружио с њим. Вољео сам га што је вас живио у својем инструменту, тако да речем. Историју свијета надвисила је, по њему, историја кларинета. Како су сићушни и биједни били сви догађаји око разнијех пријестола и сви крвави ратови ако се упореде са стрпљивим радом Јохана Христофа Денера, који је У малој радионици под кровом у Нирнбергу, 1690-е године, измислио кларинет. Затим његово усавршавање: имена бечлија Штадлера и Ивана Милера, Француза Клозеа, Белгијанца Сакса, Немца Бема итд. била су за мога пријатеља имена и датуми око којих се сврставала цијела историја. Умјесто војних похода њега је одушевљавао побједоносни ход кларинета у освајању све већих улога које су му давали велики мајстори, од Хајдна и Моцарта до Дебисиа и Равела, преко Бетовена и Берлиоза. Он је и сам био принио усавршавању својег инструмента, измисливши једну дирку за трилер у високијем тоновима. Такво гледиште нијесам сматрао уским; мој пријатељ је био врло паметан. Јер зашто гледати историју кроз ратове и владаре пре него кроз једну умјетностг А био је велик умјетник! Онако њежне и складне звукове није ваљда нико прије њега извукао из тог инструмента. Неки савремени композитори давали су нарочите улоте кларинету само зато што ће их он свирати. Осим кларинета страсно је волео риболов. Вјероватно га је она извјештаченост оперске атмосфере гонила у природу. И, за лијепа времена, кад год би му допуштале пробе у опери и филхармонији, сједио је на сунцу са дугачком трском у руци на обали Тибра, разбарушене лијепе главе, раздрљених груди, бос. А неколико сати доцније гледао сам га у оној рупи оркестра, у полумраку, пред пултом обасја-