Dubrovački razgovori

50 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

ним жутом свјетлошћу, у фраку, са бијелим грудима. И кад је свирао какво соло, било је у томе толико топлине и осјећајности, да су мени тада излазиле пред очи сунчана обала Транстевера, крчма у којој смо обједовали и крчмарица која нас је служила. Ко зна, можда је и он тада на то мислио. Вјероватно, музика и рибање нијесу толико страни једно другоме.

Зец, који је стајао позади Божа, наслоњен на његову столицу, рече севши:

— И ја волим људе који су у маломе велики, који имају друго мјерило од обичнога за оно што је важно у овоме свијету. А по правилу човјек уноси много више озбиљности у мале ствари него у велике. Историја кипти примјерима несхватљиве неозбиљности онијех који су управљали судбином народа, неозбиљности какву би тешко било наћи у најобичнијим пословима људским. Ни најгори кларинетиста у најслабијем оркестру не свира онако рђаво као што многи владари и политичари управљају народом ... За политику свако мисли да је способан.

— За политику, рече Милован, никад нисам имао смисла. Пре свега, у политици мораш сматрати противником (то је најблаже речено) онога који не мисли онако како мислиш ти; а ја то не могу. Јер, велим, да сам на његову месту, то јест да сам ја он, мислио бих као и он, као што би и он био мојега мишљења да је на мојем месту.

— То је слабост, примети одлучно Зец. Само се вјером у себе може штогод изградити. А гдје је вјера, ту је искључивост према другоме схватању. Ја умем да волим а умем и да мрзим. Није ни Христос волео цио свијет. А љубав која се свакоме даје, није никаква љубав.

Милован је одобравао, па слегнувши раменима:

— Шта ћеш, ја сам се увек, и против своје воље, уживљавао у друге. На пример, кад при путовању посматрам какав леп призор, какву лепу ствар, помишљам да сам онај који то гледа свакога дана и за кога је то нешто сасвим обично. У музејима, пред каквим ремек-делом, квари ми одушевљење онај чувар који из дана у дан гледа посетиоце и једва чека да оде кући. Зар то није глупо2г ... У политици, као што ти помену, синовче, свако мисли да је способан, а нарочито они који ни за што нису способни.

Милован је причао анегдоте из савременог политичког живота, о глупости и нечасности неких политичара и о њиховој уображености. Између осталога исприча:

— Имао сам друга са Велике Школе који се већ тад истакао у студентском политичком животу, — и од тога живео. Позајмио сам му нешто новца, који није никад вратио, као ни