Dubrovački razgovori

ТОЗБА 69

Иза куће, у камењару, међу полупаним лонцима, имаћу зову и коприву, слику скромнога света који је малим задовољан и уме да се радује животу. Имаћу патака, да бих осетио штогод од њихове радости кад под летњим пљуском залепршају крилима. Имаћу гусака да бих могао гледати њихове плаве очи. Имаћу петлова старих и младих, и кокошију разних врста, па ћу посматрати љубомору и удварање њихово, и размишљаћу о својој младости и женама. Имаћу пса ниског порекла, јер је у таквог верност највећа.

„Али од протицања реке још је лепше посматрати како протиче време, како се нижу годишња доба. Доста пута сам то већ видео, али се тог призора не могу нагледати. Јер напросто живети, оставити да те време носи, највећа је сласт. Човек је створен да мисли, размишља и посматра, а да ради умерено, колико осећа потребу да ствара и колико му животне потребе налажу. Али рад сам по себи не може бити идеал, као што не мора значити ни добро. Све зависи од тога у којој се сврси ради; јер вредноћа може да буде извор зла као и добра. Има народа за које би било боље да су мање вредни, боље и по њих и по цело човечанство.

„Прелиставаћу често календар и разгледаћу оне слике које су у зачељу сваког месеца. Врелог јулског дана гледаћу ону сличицу на челу децембра, на којој су дрвосече, саонице, шума, све под снегом. У дубоку зиму, кад је свуда мртвило, отворићу мој календар на мајској страни и у успомени проживећу буђење, које мора доћи. Јер нема веће чаролије од низања годишњих доба. Бог, који је све правилно удесио, мудро је земљу накривио. У моме календару ће црвеним словима бити назначени празници природе: кад је пала прва магла, кад је пао први снег, кад је лед кренуо, кад је зазујала прва пчела, кад је цветала јагорчевина, кад је сазрела прва трешња, кад је обран први грозд на лози мога хладњака...

„Ето тако ћу живети. А умрећу једне вечери, кад се људи уморни враћају из поља, кад волови долазе на реку на појење, а кокоши се смештају на дуду да преноће.“

— Старче Миловане, рече Божо ташшући свог пријатеља по рамену, ти нам испјева пету Георгику!.

— Не прочитавши ни једну, додаде Милован.

— Ето видиш, упаде радосно Зец обраћајући се Божу, човјеку није потребно да учи твоје класике да би умио као они осјећати и говорити.

— Нијесам ја то никад ни тврдио, одврати Божо. Него, Миловане, ти помену црни језик јагњета. А Вирђилије у трећој Георгици помиње језик овнова, који мора бити без иједне црне мрље да би јагањци били чисте расе, бијела руна.