Dubrovački razgovori

ГОЗБА 81

— Чему служи паметг Дјеловању у складу са потребама живота. Али ако животиња то боље постиже својим инстинктима, није ли она виша од насг Математичари су израчунали да је пчелино саће најрационалније саграђено за оно чему служи. Нијесу ли заједнице мрава, пчела, термита, и толиких других животиња боље уређене од људског друштва2 Птица са тако мало памети и несавршеним оруђем као што је кљун, који се може упоредити са два прста, гради чудесна гнијезда, док мајмун, најближи човјеку, са кудикамо више памети и оном дивном алатком сличном људској руци, са десет својих прстију, нема никакве индустрије, не уме ништа да изради. У том погледу многе птице, инсекти, па чак и рибе стоје изнад њега.

Нису никад размишљали о томе што им Гргуревић сада рече и што се није могло оспорити па остадоше замишљени док њихов пријатељ не продужи:

— Уосталом, у човјечанству личну памет све више замјењује аутоматски рад сличан нагонима. Некада је свака рукотворина била непосредни производ људског ума. Данас је сва памет у строју, односно у маломе броју техничара, а радник све више има улогу каквог аутомата са увек истим покретима. Он на тај начин ствара предмете који превазилазе његову памет. Управо као пчела и паук. Првобитни човјек се служио оруђем које је сам изумео или бар сам саградио; данас се служимо справама, стројевима, апаратима, чији рад махом нијесмо кадри ни разумјети. И тако се људи све више служе памећу која није њихова. Управо као у животињским нагонима. Јер нагони су паметне радње у одсутности памети. Зато велим да нас могу нечему и поучити.

Сад дође Зец са својим приговором:;

— Кад велиш, дум-Нико, да је човјек толико изнад животиње, ти имаш пред очима људе са духовним животом. Али их има и без тога. Колико их само ја знам који не знају ништа друго до јести, пити, спати и парити се. Гори су и од животиња, јер се преједу, напију, лажу и блуде, што животиња не чини. Има Људи у којих је мање душе него у мога кучка, који се радује кад дођем дома, који је тужан крај моје постеље кад сам болестан.

Ни Милован не хтеде изостати у тој одбрани животиња:

— Ја много жалим, рече Милован, што животиње не могу осетити моју љубав према њима; што овца, коза, крава и коњ немају бар ону памет и осетљивост коју имају пас и мачка. Колико доброте видим у очима једног вола, једноставне безазлености у једне краве, оригиналности у једне свиње, која својом смрћу предаје човеку своје највеће уживање; покорности и достојанства у једном коњу, људских црта у једном ћурану. Срамота је по