Dubrovački razgovori

1 ПОСЛЕДЊЕ ШЕТЊЕ

Дошло је пролеће. Сав је Дубровник у цвећу. Мири на Посату су озеленели над опкопима заруменелим олеандрима, Ван града на сваком кораку вас из заседе изненађују мириси ружа и топли дах борова. Као воском превучено, лишће ловорике, наранче и евонимуса стакли се на сунцу. Све блешти, обојено без мере: право распикућство, бес, лудило светлости и боја, пред којим многи сликар долазећи са Севера устукне као пред каквом саблазни.

У самоме Граду толико је сунца на Џлаци да све оно прастаро камење блешти као да је ново истесано. У уским улицама иза Светог Влаха, у које сунце никад не продире, мешају се испарења алкохолних пића са мирисима ужарије, бакалара и берберница; а на другој страни Плаце, на Пријекоме, у уским, стрмим степенастим уличицама, где се на конопцима затегнутим преко улице суши рубље, уз мирис пржене рибе дижу се плесњиви дахови које је сунце успело да измами из подрума и сиротињских станова. :

Једно по подне друштво петорице било је на Локруму. Шетали су под сводом густог зеленила, затим по манастирском врту, где су на истој грани поред белих цветова висили огромни жути четруни. Хроми вртар видећи Милована удивљена, убра један од најлешших четруна и подари му га. После шетње по острву поседаше на камена седишта у манастирском врту , што се у правоугАу око каменог стола протежу над самим морем.

Други пут отишли су на цео дан на Лопуд. А једне тихе ноћи без месеца, на уласку у Ријеку, капетан-Лесо, Милован и Зец ловили су рибу „на свијећу“. Зец је полагано веслао, Милован је седео на крми, а капетан-Лесо је на кљуну барке стајао с оствама у рукама, вребајући рибу која би упала у светли круг ацетиленске лампе.

У дубини, по дну покривеном алгама, у млечној зеленкастој светлости, промицали су разни створови и њихове сенке, изнена-